Premijerka Srbije Ana Brnabić je na svom Tviter nalogu objavila montiranu verziju fotografije koju je ranije tokom tog dana, nakon protesta „Srbija protiv nasilja“, objavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na kojoj je pored njih dvoje i ministar finansija Siniša Mali, uz komentar: „Mnogo nas je više nego prošli put. Još malo pa ćemo na Gazelu!“. A, predsednik Srbije je u nedelju, na pitanje da li je Brnabić uvredila porodice žrtava, rekao da nije.
„Objavila je fotografiju kao metaforu…opozicione stranke, opozicioni lideri, ona je njima to pokazala, jasno je da se njima obraća, svima je to bilo jasno, ali vidite, poštovani građani, nije problem što je neko lopov, što je ukrao, problem je u onome ko je ukazao na lopova, kad je lopov razobličen, onda je najgore za onog ko ga je razobličio“, kazao je Vučić.
U ovoj situaciji, preneseno značenje metafore je ništa više do prenošenje laži na neki izražajno, eventualno umetnički nivo predsednika, koji svakako neće biti shvaćen od strane okoline. Podanici se boje da ne zaostanu u pohvalama, ili da njihove ode nisu dovoljno silne. On od njih traži sve više, da se u javnosti održi njegovo veliko ime, da ga seizi brane od nepriličnih reči, a on oseti snagu masovne ljubavi. To još nije imao u takvim količinama. Ana Brnabić. Ona je centar središta za uzaludan obračun države sa narodnom pobunom. Jer, napad na Vučića je lociranje neprijatelja života u Srbiji.
Premijerka nam kazuje da je država moćna, čini sve što može i ume, a ne ume ništa. Ispod takve neželjene neiskrenosti, izlazi na videlo sve što ona želi. Bez imalo brige za mrtve, uverena je u nepogrešivost svog božanstva, koji podseća na lik iz mraka. To obožavanje bi moralo da bude logično: ko bi je osim njega držao tu gde jeste. Preterana revnost u odbrani kulta kod nje ne izaziva nimalo gađenja, snebivanja niti udvaračku nelagodu. Ne daj Bože empatije. To je za nju nepoznata reč. Mada, za nju su reči i inače nepoznanica. Taj posao radi sa fanatičnom strašću, a to joj oduzima sve zalihe zdrave logike. Digla je ruke od drugačijih mišljenja, sve to anatemiše rečima nedoučenog govornika, slabim i šturim jezikom potpune odanosti, uverena da niko nema razloga da se sukobi sa njenim stavom.
To što nikako ne razumemo o čemu ona govori, ne umanjuje značaj njenog govora. Esencija njenih svakodnevnih tirada nimalo se ne tiče nadolazeće bede i opšteg siromaštva i straha. Ona sebe uzima sasvim ozbiljno. Ali, ne i narod Srbije. Zašto je videla opasnost u skupu „Srbija protiv nasilja“? Dobar narod je onaj koji je šef birao po svom ćefu. O njima njen predsednik govori kroz neukusne komentare i ne vidi da bilo gde ima boljih. Oni su niko i ništa. Oni koji su protiv svih koje šef voli, postaju predmet mržnje, ponižavanja i uvreda. Tako ovde idu stvari, sredine nema, šefova mržnja je iskrena, nebitno je da li su deca u pitanju.
Izvor: Direktno.rs
